Beograd, 12. jun, 2012 - Prave probleme počeli su da prave još 2009. u vreme beogradske Univerzijade, kad su se razdraganim gostima iz čitavog sveta ukazali kao nekakav iskrivljeni odraz modernog stambenog bloka prekoputa. Neko se setio da su prve žrtve Olimpijade u Berlinu 1936. bili Romi, iseljeni u improvizovano naselje van grada kako ne bi ružili sliku o sportskoj naciji – ali vremena za takve rezidencijalne zahvate nije bilo. Očevi Belvila ogradili su ih žicom i reklamnim plakatima koje su stanovnici nehigijenskog naselja kasnije, kada je sportski karavan napustio gostoljubivi grad, iskoristili za potpalu i bolju zaštitu od kiše.

Njihovom krivicom moderni stambeni blok uskoro je postao grad duhova, a čitavo naselje je, u duhu vickastog gradskog šmeka, prozvano Crnvil.

Da Romi ometaju ubrzani razvoj Beograda više nije bilo nikakve sumnje već naredne godine, kada je grad podigao još jedan kredit kod Evropske banke za izgradnju mosta preko Ade – uz klauzulu da se tim ljudima obezbedi adekvatan smeštaj. Prema podacima građanskih organizacija, za to se stara Evropska komisija koja obezbeđuje 3,5 miliona evra za trajno rešenje stambenog pitanja Roma iz Belvila. Posao je mogao da počne, ali ne bez pomoći državnih medija koji su vredno popisivali nelegalne priključke za struju te žalbe lokalnog komšiluka na ruženje ambijenta i sumnjive aktivnosti siromašnih očajnika.

Prisilna deportacija Roma iz Belvila okončana je krajem aprila ove godine, kada je iseljeno svih 250 porodica koliko ih je do tada preostalo, iako je beogradska uprava najavila da će iseliti samo 40, a ostale u zamišljenim „fazama“. Gradski službenici u rukavicama pomogli su im da popakuju svoje prnje i rasporedili ih po autobusima na čijim su vratima stajale oznake o konačnim destinacijama: Resnik, Niš, Makiš, Jabučki rit… Autobusi uopšte nisu ličili na one koji su razvozili srebreničke Muslimane, ovi su bili ganc novi.

Sem toga, belvilski Romi su dobili i ugovore. U 13 tačaka grad je definisao uslove pod kojima se Romima dozvoljava da besplatno žive u mobilnim stambenim jedinicama – kako su nazvani metalni kontejneri od 15 kvadratnih metara za šestočlane grupe, što je ravno 2,5 kvadratna metra po osobi. Prema Zakonu o izvršenju krivičnih sankcija, svakom osuđeniku pripada četiri kvadratna metra prostora.

U članu 11 kojim se reguliše pravo gradskog Sekretarijata za socijalnu zaštitu da jednostrano raskine ovaj ugovor, bez posebnog obrazloženja, stoji i da Korisnik treba da usvoji „pravila lepog ponašanja prema predstavnicima Sekretarijata i drugih nadležnih institucija“. Pravila lepog ponašanja definisana su običajnim pravom.

Mobilne stambene jedinice (MSJ) raspoređene su u ograđena geta na obodima naselja u koje su belvilski Romi deportovani, uprkos protestima zabrinutih komšija. Neke od ovih briga otklonjene su pratećom dokumentacijom kojom se Korisniku MSJ izričito zabranjuje da vrši nuždu pored MSJ, kao i „puštanje dece da vrše nuždu pored MSJ“. Ukoliko Korisnik MSJ bude puštao glasnu muziku „u periodu od 13-17:00 i od 22-5:00“ smatraće se da krši kućni red što, bez obrazloženja, za sobom povlači gubitak prava na korišćenje MSJ. Korisnik ne sme da prikuplja sekundarne sirovine, ne sme da vrši prepravke na svojoj MSJ, dužan je da smrt člana MSJ kao i druge promene porodično pravnog statusa prijavi u roku od 30 dana, navodi se u ugovoru.

U periodu od aprila 2009. do aprila 2012. na teritoriji Beograda registrovano je prinudno iseljavanje 2.639 ljudi. Svega trećina je imala sreće da pritom dobije svoju MSJ i ugovore o lepom ponašanju – sa rokom važenja od 5 godina. „Ovaj ugovor je sačinjen u 4 (četiri) istovetna primerka, od kojih je jedan primerak za Korisnika, a tri primerka za Sekretarijat“.

Milica Jovanović

Izvor: Peščanik